Br­zi­na, tr­ke, uz­bu­đe­nje, zno­je­nje dla­no­va, kon­tro­la vo­la­na, kri­vi­ne, toč­ko­vi ko­ji su vi­še iz­nad ze­mlje ne­go što su pri­li­je­plje­ni za nju, mo­ćan zvuk mo­to­ra kar­tin­ga – po­ve­za­li bi­ste sa svi­me osim sa de­se­to­go­di­šnjom dje­voj­či­com Jo­va­nom Bo­lje­vić iz Pod­go­ri­ce ko­joj je vo­žnja kar­tin­ga ne sa­mo ho­bi već i pro­fe­si­ja, lju­bav, ži­vot. Nje­žnog te­na, krup­nih cr­nih oči­ju i naj­i­skre­ni­jeg osmije­ha Jo­va­ni ni­ko ne bi mo­gao odo­lje­ti, još kad je vi­di­te za vo­la­nom i u pu­noj br­zi­ni ne mo­že­te a da ne po­že­li­te da se i vi opro­ba­te u tom spor­tu. Ipak, Jo­va­na na­vo­di da kad uđe u kar­ting ima sa­mo je­dan cilj, da bu­de me­đu pr­vi­ma i oprav­da sve na­gra­de ko­ji su nje­ni naj­bli­ži otac, stric i djed, ko­ji su joj ujed­no i naj­ve­ći uzo­ri, osva­ja­li go­di­na­ma una­zad. Kao član naj­sa­vre­me­ni­ji­jeg Kar­ting cen­tra u re­gi­o­nu, ko­ji se na­la­zi na ma­gi­stral­nom pu­tu Pod­go­ri­ca–Ce­ti­nje u mje­stu Li­je­šnje, Jo­va­na na­vo­di da joj kom­pleks od 20.000 kva­dra­ta ko­ji ob­u­hva­ta sta­zu na otvo­re­nom iz­ra­đe­nu po me­đu­na­rod­nim stan­dar­di­ma, ka­fe-bar, pro­dav­ni­cu kar­ting opre­me, ga­ra­žu i ser­vis – pru­ža sve što joj je po­treb­no u na­mje­ri da ostva­ri svoj cilj. Ovih da­na su Jo­va­ni­ni tre­nin­zi in­te­nziv­ni­ji jer se spre­ma za evrop­sku tr­ku u ita­li­jan­skom gra­du Ći­vi­da­le, 21. av­gu­sta. Ka­ko na­vo­di, ne­djelj­no na sta­zi pro­ve­de od pet do se­dam sa­ti tre­nin­ga.
– Pr­vi put sam pro­šle go­di­ne uče­stvo­va­la na jed­noj tr­ci u Ita­li­ji, me­đu­na­rod­nog ka­rak­te­ra gdje sam za­u­ze­la sed­mo mje­sto. S ob­zi­rom na to da sam kar­tin­gom pro­fe­si­o­nal­no po­če­la da se ba­vim ma­lo pri­je te tr­ke i da mi je to bi­lo pr­vo tak­mi­če­nje, tre­ma je uči­ni­la svo­je, ali sam bi­la ja­ko za­do­volj­na uče­šćem i obe­ća­la sam se­bi da ću na na­red­noj tr­ci, ko­ja me oče­ku­je po­no­vo u Ita­li­ji, ali u dru­gom gra­du bi­ti me­đu pr­va tri mje­sta. Vo­lim br­zi­nu, to me po­kre­će i za­i­sta uži­vam dok sam na sta­zi – iskre­na je Bo­lje­vićeva.
Ka­ko se pri­sje­ća, sve je po­če­lo kad je ima­la sve­ga če­ti­ri go­di­ne.
– Slu­ša­ju­ći o tr­ka­ma i us­pje­si­ma svog oca, strica i dje­da ko­ji na po­se­ban na­čin go­vo­re o to­me, po­že­lje­la da se i sa­ma opro­bam u svi­je­tu br­ze vo­žnje i adre­na­li­na i svi­dje­lo mi se. Stric mi je i pr­vak Cr­ne Go­re u brd­skim kru­žnim tr­ka­ma, sa „ju­go” ma­li N vo­zi­lom, djed mi je vo­zio tr­ke, otac isto ta­ko, ta­ko da po­ti­čem iz pra­ve tr­kač­ke po­ro­di­ce i ni­je ni ču­do što sam i ja po­že­lje­la to isto, iako sam dje­voj­či­ca. Sje­ćam se da kad sam po­če­la da vo­zim da me je bi­lo strah od sve­ga, br­zi­ne po­go­to­vo, a i ta­da sam ima­la ne­ke kli­za­ve gu­me, da bi da­nas taj strah pot­pu­no iš­če­zao, pre­tvo­rio se čak u sna­gu ko­ja me po­kre­će da uvi­jek že­lim da bu­dem br­ža. Sad bih i vo­lje­la da po­no­vo imam te gu­me da se is­kli­zam i is­pre­vr­ćem što vi­še pu­ta i sa­mo na­sta­vim da­lje jer u kar­tin­gu ne­ma sta­ja­nja. Sa­mo je cilj znak da tre­ba sta­ti – pri­ča Jo­va­na.
Ne kri­je ni da ne vo­li ko­lo­ne, te da kad god se sa ta­tom na­đe u za­sto­ju pr­va mu ka­že da sve pre­tek­ne, iako zna da je to pro­tiv svih pra­vi­la.
Na­do­ve­zu­ju­ći se na pri­ču unu­ke, djed Rat­ko ni­je mo­gao a da nam ne is­pri­ča do­ži­vljaj sa pr­vog tre­nin­ga sa Jo­va­nom.
– Jed­nom sam kre­nuo sa njom na tre­ning, da je po­ve­zem i sje­dem ta­ko da po­pi­jem pi­će u lo­ka­lu iz­vi­še sta­ze sa ko­je mo­gu i da je po­sma­tram i u jed­nom tre­nut­ku vi­dim ka­ko vo­zi u pu­noj br­zi­ni i ta­man kad se opu­stih ona se okre­nu za 360 ste­pe­ni i ja se za­le­dih. Sje­ćam se da sam se sav bio na­je­žio kao i sva­ki put kad na to po­mi­slim ili is­pri­čam ne­ko­me, a ona bu­kval­no ni za­sta­la ni­je već je iz tog okre­ta pu­nom br­zi­nom na­sta­vi­la da­lje. Ni­sam mo­gao da vje­ru­jem, za­i­sta sam bio po­no­san ka­ko se no­si u tim kri­znim si­tu­a­ci­ja­ma – pri­ča odu­še­vlje­no djed Rat­ko.
Da kar­ting ni­je ni­ma­lo jef­tin sport, naj­bo­lje zna Jo­va­nin otac Vla­di­mir ko­ji se za sva­ku tr­ku bo­ri da če­tvo­ro­čla­nom ti­mu obez­bi­je­di no­vac za pu­to­va­nje. Za­to mu je, ka­ko na­gla­ša­va, po­moć spon­zo­ra naj­bit­ni­ja.
– Jo­va­na ima de­set go­di­na i ne­ko uvi­jek mo­ra ići sa njom, tre­ner ko­ji joj je naj­ve­ća po­dr­ška Ivan Pa­vi­će­vić je oba­ve­zan član plus moj brat i ja ko­ji smo joj ne sa­mo lič­na već i po­dr­ška u smi­slu me­ha­ni­ke jer zna­mo sve oko ser­vi­si­ra­nja tr­kač­kih ko­la. Tro­ško­vi su za­i­sta ogrom­ni. Jo­va­na ima svoj kar­ting „Ro­taks sport stil kup” ko­ji joj mo­že slu­ži­ti za uče­šće u se­dam do de­set tr­ka i ako kre­ne­mo ofan­ziv­no ka­ko smo i pla­ni­ra­li, te tr­ke će za čas is­tro­ši­ti njen kar­ting. Za sad smo uče­stvo­va­li u jed­noj tr­ci, ali sle­de­će tak­mi­če­nje ko­je nas oče­ku­je 21. av­gu­sta pod­ra­zu­mi­je­va tri se­si­je, od­no­sno tr­ku u Slo­ve­ni­ji, Hr­vat­skoj i Ita­li­ji. Pri­pre­ma­mo se baš ja­ko, ali ako ne na­đe­mo spon­zo­re ne znam ko­li­ko će sve to bi­ti iz­vo­dlji­vo. Pri­tom, ona je je­di­na dje­voj­či­ca u nje­noj kla­si sa ci­je­log Bal­ka­na ko­ja će uče­stvo­va­ti u toj tr­ci i to za­i­sta ni­je ma­la stvar – ka­že otac Vla­di­mir.
Ka­ko uvi­jek ima ne­što ko­ri­sno da do­da, Jo­va­na na­vo­di i da joj je cilj da uče­stvu­je u što vi­še tr­ka i da osvo­ji što bo­lji pla­sman te po­ziva sve lju­de do­bre vo­lje ko­ji po­dr­ža­va­ju i zna­ju šta je kar­ting da joj po­mog­nu u ostva­ri­va­nju svo­jih ci­lje­va.
– S ob­zi­rom na to da sad kre­ćem u pe­ti raz­re­d i da ću ima­ti raz­red­nu star­je­ši­nu, mo­ram da se za­hva­lim bes­kraj­no uči­te­lji­ci Su­za­ni Pe­ri­šić Pot­pa­rić, uči­te­lji­ci OŠ „Štam­par Ma­ka­ri­je” ko­ju po­ha­đam na ne­iz­mjer­noj po­dr­šci za sve ovo vri­je­me ka­da sam mo­ra­la da iz­o­sta­jem iz ško­le zbog kar­tin­ga. Vje­ru­jem da mi po­dr­ške ni­kad ne­će fa­li­ti kroz ži­vot, ali što je uči­te­lji­ca Su­za­na u pr­vih ne­ko­li­ko go­di­na uči­ni­la za me­ne za­i­sta ne­ma ci­je­nu. Ina­če je nje­na se­stra od tet­ke bi­la šam­pi­on u kar­tin­gu, pa je sve to do­pri­ni­je­lo da ona bu­de odu­še­vlje­na mo­jom iz­bo­rom da vo­zim kar­ting – iskre­na je Jo­va­na.
Ka­ko je ka­za­la, ne sme­ta joj ni kad je pro­zo­vu da ne mo­že vo­zi­ti br­že od ne­kog su­prot­nog po­la jer čim se na­đu na pi­sti, po­ka­že na dje­lu ko je bio u pra­vu. Po­ka­že da je za­pra­vo pu­no br­ža.
S.RA­DE­VIĆ


Spon­zo­ri naj­bit­ni­ji

Je­dan tr­kač­ki vi­kend za če­tvo­ro­čla­ni tim, na­vo­di Vla­di­mir Bo­lje­vić, ko­šta čak 2.000 eura.
– Ako se uče­stvu­je u vi­še tr­ka, to je za­i­sta ogro­man no­vac ko­ji mi sa­mi ne mo­že­mo da joj obez­bi­je­di­mo. Ta­ko da smo ovih da­na in­ten­zi­vi­ra­li i po­sje­te ra­znim pred­u­ze­ći­ma i pri­vat­ni­ci­ma ko­ji bi nam mo­gli po­mo­ći jer su nam spon­zo­ri naj­bit­ni­ji. Do sa­da su nam ne­ko­li­ko pu­ta iz­la­zi­li u su­sret ka­ko Glav­ni grad, ta­ko i Pa­u­za ka­fe, Or­bi­ko, Lu­ka­na, Ko­pi cen­tar, Ce­ko­vić auto-dje­lo­vi i mno­gi dru­gi, da ne­kog ne za­bo­ra­vim, i nji­ma po­red Kar­ting cen­tra na Ba­ru­ta­ni ko­ji su Jo­va­ni­na ve­li­ka po­dr­ška, du­gu­je­mo ve­li­ku za­hval­nost – iskren je Bo­lje­vić.


Jed­na tr­ka i ode set gu­ma

Vla­di­mir če­sto vo­li da ka­že i da bi im va­ljao je­dan spon­zor sa­mo za gu­me.
– Set gu­ma ko­šta 135 eura, ko­je mo­gu da nam po­slu­že za sve­ga če­ti­ri tre­nin­ga, dok nas na tr­ci one slu­že tih pet­na­e­stak mi­nu­ta i po­sle ih ba­ca­mo jer po­sta­ju ne­u­po­tre­blji­ve. Ne pre­u­ve­li­ča­vam ka­da ka­žem da je kar­ting iz­u­zet­no skup sport – is­ti­če Bo­lje­vić.